Петак, 29.07.2005. 14:15ч

ИНТЕР!!! ТООО!!!

Ово је претпостављам била реакција огромне већине звездиних навијача на жреб за друго коло квалификација за УЕФА Куп. Звезда и Интер, ми и Хрвати, после целих четрнаест година. Готово немогуће. Одмах након жреба почеле су шпекулације везане за одлазак: да ли се иде, како, чиме, колико људи, како доћи до улазница... После седам дана прича, нагађања, којакаквих пискарања по штампи и интернету, било је јасно – триста људи, организовано, аутобусима.

Четвртак, 11.08.2005. 08:00ч

За Хрватску се путовало на дан утакмице, рано изјутра. Договор је био у 8 сати, али како то обично бива, аутобуси пут Запрешића полазе тек око пола 10. Разлоге за ово кашњење на старту треба тражити пре свега у непотребном фотографисању пасоша навијача, али и проблемима око распореда путника по аутобусима. Наиме, била су предвиђена четири дабл декера по седамдесетпет људи, али како нису сви бројали исто места, а распоред био унапред одређен, проблема је било на претек. Ипак, нешто после пола десет, испраћен звуцима химне „Марш на Дрину“, навијачки конвој креће за Хрватску. Распоред по аутобусима био је следећи: у првом Ултраси и Нишлије, други је био резервисан за ББРС, трећи за Ултра бојсе, док су у четвртом били Бригадири и Хероес, потпомогнути иностраним секцијама Ултра клан (Немачка) и Ортодокс бојс (Словенија). Путовање до границе траје око два сата, било је опуштено, без већих задржавања и протекло је углавном у причама о могућим сценаријима нешег боравка.

А онда, око пола 12, на десетине полицајаца са фул опремом, џиповима, комбијима и свим што иде уз то, дају нам јасан знак да смо ушли на територију нашег „западног суседа“. Следи претрес, прилично детаљан, па алко тест (било је дозвољено 0,2 промила!!!), који ће, како се касније испоставило, за петнестак Делија бити фаталан. Било како било, пут настављамо у пола сва, када је и последњи аутобус био прегледан. Конвој са навијачима био је употпуњен са десетак интервентних џипова, неколико полицијских аутомобила и хеликоптером који је све до Запрешића непрекидно кружио изнад нас. Оно што прво запажамо јесте „одвратан“ пут, са којим ће Хрвати пре у „покрет несврстаних“ него у ЕУ, а потом и невиђена некултура већ поменутог народа (баба показује средњи прст, радници на ауто-путу скидају гаће и тд.). Све у свему, више индијански него европски. Али, ајде, треба их разумети, за првих десет година постојања државе, није толико ни лоше. Цео конвој прилично споро се кретао, те се већ тада јавља могућност да не стигнемо на почетак утакмице. После неких два-три сата возикања, на 90 км од Загреба, преузима нас полиција истог града. Додатно задржавање изазива још већу нервозу код нас. Чини се као да иду свесно на то да не стигнемо на време. А онда, на самом уласку у Загреб, први напад испод надвожњака, десет-петнаест Хрвата (иначе храбрих до јаја) баца неколико бакљи, каменица и ракета на наше аутобусе, срећом без икаквих последица, и истог часа се дају у бег главом без обзира. Ми настављамо даље не задржавајући се. До самог Запрешића ништа битно, сем што нам у међувремену у аутобусе улазе хрватски жандари (угланом ок момци) који нас успут и обавештавају шта се све неће толерисати: мобилни телефони, кључеви, кованице, три прста, средњи прст, песме о Србији, Вуковару, Аркану и тд.

Коначно, испред стадиона стижемо у 18 часова, да би, након краћег задржавања у аутобусима на паркингу, први звездаши на трибини ушли неких десетак минута касније. С обзиром да претрес на улазу није био сувише ригорозан, релативно брзо сви улазимо и попуњавамо трибину стадиона (иначе, сеоског типа, слично оном у Банатском Двору или Апатину). Пауза због полувремена добро је дошла да збијемо редове, организујемо се и сви као један кренемо са песмому други део утакмице. Резултат после првих 45 минута игре био је нерешен, 1:1. Излазак наших фудбалера на терен био је пропраћен тактовима песме „Марш на Дрину“, што изазива буру незадовољства хрватске публике. Певало се затим и „И да ми понуде“, „Добро знај“, „У име свих нас“, па чувено „Јебо вам пас матер“, „Понос града“, скандирало „Стоко сељачка“. Треба поменути и да су Делије остале хладне на константне јефтине провокације хрватских, назови навијача. На „Србе на врбе“, „Убиј Србина“, „Вуковар“, „Јебо вас Аркан“ и сл. Одговарали смо шмекерски, аплаузом. После постигнутог другог гола (Жигић) пали се бакља, а момак који ју је држао експресно бива ухапшен и одведен (касније пуштен уз кауцију од 200 еура). Убрзо затим стадионом се заорило „Ој Србијо мати“ на шта хрватска полиција почиње да тренира строгоћу (пендреци, псовке, повици). Делије опет шмекерски одговарају песмом, којом другом него „Јебо вам пас матер“. Онда следи и трећи гол, Маретова три прста у ваздуху, мук међу Хрватима (који након тога масовно напуштају стадион) и неописива радост на нашој трибини. Почев од трећег гола, па све до краја утакмице пева се лајт мотив гостовања, велики хит „Нових фосила“:

„Како је добро, видети те опет,
ставити руке на твоја рамена,
и као некад попушите нежно,
за она добра, добра стара времена“

Крај утакмице. Полупразан стадион, делиријум на нашој трибини, сузе у очима многих играча, бес међу хрватским жандарима. Нема коментара. На стадиону остајемо сигурно још читав сат, а када су се сви живи разишли, кренули смо и ми, прво у аутобусе, а затим и назад за Београд. У повратку опет исто, маса жандара поред пута, десетак возила МУП-а у пратњи, жандари у аутобусима до изласка из Загреба и лоше обезбеђење. Око ауто-пута Хрвати (кукуруз хулигани) користе за нападе, у два наврата (поново каменице и ракете). Ако је ишта од тога озбиљно, онда је то други напад у околини Винковаца, када су коришћене ракете и молотовљеви коктели. Ипак, на сву срећу, нико од Делија није ни лакше повређен, а цех су платили аутобуси (шест полупаних стакала и оштећена каросерија). На границу стижемо око поноћи и затим следи рекордно задржавање од скоро четри сата. Разлог је процена причињене штете на аутобусима коју ће Хрвати морати да надокнаде. Улазак у Србију бива пропраћен одушевљењем, али и испаљивањем две сигналне ракете у правцу Хрватске, што је био наш начин да се захвалимо на гостопримству и она четири сата на граници.

Пут кроз Србију, као и долазак у Београд, заиста нису представаљали нешто вредно више од једне реченице. Постојала је и могућност чекања ријечке Армаде негде у Србији (Ријека је играла у Бугарској), али се ипак све завршило на могућности. У Београд стижемо око пола шест ујутру.

Шта рећи на крају... Делије су заиста урадиле велику ствар. Бити у Хрватској (а и било где) са онаквом екипом требало би да представља част сваком навијажу Црвене звезде. Оно на шта би сваки од нас требало да буде поносан, јесте хладна глава и велика уздржаност на све провокације Хрвата, којих је било читаво путовање. Показали смо свима ко смо и колико изнад њих! Покушавали смо да ситним и јевтиним чаркама ипровоцирају Делије и тако проузрокују инциденте већих размера након којих би навијачи били враћени у Србију, а за све би били окривљени „пијани Срби“, хулигани, четници. Држава Србија... Свега тога смо били свесни, на све сто ћутали и смешили се из само једног разлога: Делије у Хрватској, на стадиону, представљају највећу могућу провокацију, најболнији ударац ионако искомплексираним Хрватима. Остаје жал за првим полувременом, али и нада да на следеће гостовање у Хрватској нећемо чекати скоро петнаест година, да ћемо ускоро опет са поносом клицати Звезди и Србији негде у загребу, Сплиту, Ријеци, Осијеку. Да ће ускоро бити „баш добро видети их опет“.

:::Веб тим Делије Шабац:::

---