За Беране су кренула 2 дубке пуна аутобуса (потписујем да би их било више да је људима јављено мало раније... радни је дан, стандардна фрка) негде око 8:30. Сам пут - ништа специјално. Јако лош пут, кривине, не мозе човек ни да одспава како треба. Оно што треба споменути је да смо због шкрипца са временом кренули преко Новог Пазара и Рожаја (а не устаљеним путем преко Бијелог Поља) што је свакако обећавало фину забаву. У самом Пазару сем прозивања локалних муслимана ништа посебно (нека будала излетела је из БМW X5, кренуо фрајер на аутобус...после се испостави да је неки шатро инспектор). Граница никад опуштенија, улазимо у ЦГ и без личних карти, о пасошу да не причам. Ту добијамо пратњу до саме хале у Беранама у коју стижемо неких 15 минута пре почетка утакмице (дакле, не може бити боље).

У хали неких 100-150 локалних навијача Берана ( стреет боyс ), која стотина мештана, ми који смо допутовали из Бгд-а (око 100) и пар десетина Делија из Црне горе ( ПГ, БА). Прво полувреме пролази у знаку просечног навијања и резултатске клацкалице на терену. Полувреме завршавамо са -2.

У другом полувремену момци на терену преузимају ствар у своје руке, преокрећу резултат што бива праћено фанатичном подршком са трибина. Ношени истом, стижу до 26:26 и нове титуле првака државе!!!

Крај за памћење. Играчи предвођени Петром Ненадићем буквално прелећу мали партер који се налазио испод трибине где смо били смештени и ту креће лудница. Већ споменути Ненадић почиње да води навијање. Пева се "нека вечерас свако зна", као и на његово инсистирање "ћале ти у ђубретарима" ( и то 2 пута)! Цела хала (ту мислим и на навијаче Берана) скандира “ЦРНА ГОРА И СРБИЈА, ТО ЈЕ ЈЕДНА ФАМИЛИЈА”, а потом и “НИЈЕ ОВО МОНТЕНЕГРО ВЕЋ ЈУНАЧКО СРПСКО ЛЕГЛО”. Играчи се сликају заједно, једни поред других да би затим наши са терена скандирали "хвала Делије". Упечатљиво, нема шта...

Не могу а да не споменем игру наших дечака, стварно су пример како се бори за боје клуба. Толики жар, борбеност, воља... за сваку похвалу!!! Кад видим њих, прво се сетим оних полумртвих фудбалера који се вуцарају по терену добар део утакмице. Какви су шабани, вероватно ником од њих није пало на памет да испрате коју текму рукометаша - имали би шта да виде и науче на тему играти срцем!!

Повратак је посебна прича. Цимање са жандарима око уношења у бусева хране и пића, недозвољавање од стране истих да се стаје у току пута - већ виђено. У Србију улазимо како смо и изашли из ње, без трунке цимања.

И онда долазимо до суштине целог гостовања. Жао ми је само што нисам стигао раније ово да напишем, многе ствари биле би јасније. Овако, жалим сваког ко је читао “Вечерње новости” и њихов чланак о нашем гостовању. Наиме, прво је нека дилеја махала пушком око аутобуса, подвлацим махала, ја нисам цуо да је исти пуцао ! У новостима је објављен интервју са једним од возача који је шатро рањен! Катастрофа! Након тога, на око 20-30 км пред Пазаром наши аутобуси бивају каменовани- резултат, једно полупано и два напрсла стакла. Ко је то био, сам Бог ће га знати. Ја сам само у једно сигуран - Торцида Сандзак није! Жалим све који мисле да су нас они напали и тиме се хвале. Зашто сам сигуран у ово? Наиме рец је о групи у константом назадовању, групи која је одавно у стању распада. Таква група није спремна да путује неких пола сата ван свог града да би бацила пар каменица!

Након тога пролазимо сасвим опуштено и кроз сам Нови Пазар. Стајемо у Рашкој да једемо и потом са пар краћих заустављања (пумпе углавном) стижемо у Београд око 3 часа. Па онда за Шабац...

:::Делије Шабац:::

---